Vaspitanja igrom i umetnošću 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 11

Семинарски рад
Васпитања игром и уметношћу
Садржај
1.Увод 3
2.Васпитање игром и уметношћу 4
3.Закључак 10
Литература 11
1.Увод
Најважнији подаци о животу др Вићентије Ракића су мање више познати
широј стручној педагошкој јавности. Он је рођен у Параћину 17. новембра
1881. године. Он је основну школу и ниже разреде гимназије учио у
Параћину и након завршене гимназије (у Београду) и Филозофског факултета
радио годину и по дана као суплент у јагодинској гимназији.
19. марта 1907. године изабран је за државног питомца за
изучавање Практичне филозофије на Универзитету у Лајпцигу. На својим
студијама је укупно провео четири и по године и да је своје студије
успешно завршио одбраном докторске дисертације (1911.). По повратку у
домовину бива изабран за сталног доцента за предмет Методика
средњошколске наставе на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Др Ракић је пензионисан марта 1938. године., а умро је 5.
октобра 1969. године у родном Параћину.
За Ракића се вежу следеће важне одреднице: основао је
семинар за педагогију, увео је нови курс теорије образовања, дао је нови
тип дидактике која комбинује "школу рада" и "школу учења", покушао је да
социолошки расветли проблеме тадашњег образовања, применио је
бихевиористички метод у педагогији.
Др Вићентије Ракић представља веома важну личност на нашим
просторима која је дала значајан допринос у развоју васпитно - образовне
теорије и праксе.
Једно од његових монументалних дела ("Васпитање игром и уметношћу")
биће предмет анализе овог семинарског рада.
2.Васпитање игром и уметношћу
Вићентије Ракић је својом докторском дисертацијом Васпитање игром и
уметношћу (1911) изазвао пажњу у европским научним круговима тога
времена, о чему су писали Мојман, Карл Грос и други.
Природа која нас окружује, одликује се двема врстама појава: на једној
страни променама и новинама, а на другој понављањима и правилностима.
Ова два начина појављивања околине су и два најопштија облика
спољних услова живота, па као такви морају имати исто онолико значаја
колико и посебни облици спољних услова за разумевање појединих
специјалних појава живота.
Обзиром на то да две основне појаве које одликују природу уопште,
Вићентије Ракић утврђује постојање две основне функције живота:
најопштије способности за понављање правилних реакција и способности за
мењање поменутих реакција.
При утврђивању постојања способности тј.снага за промену способности
тј.снага за понављање, он се ослања на Дарвинову теорију
еволуционизма.

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]